LA CUMPARSITA by Ned Šabi

Matos Rodriguez Roberto Firpo

 

Ova tango skladba, napisana 1916. godine, nije samo tango broj jedan na svijetu, već je i, uz "Yesterday" od The Beatlesa, najreinterpretiranija skladba na svijetu (procjenjuje se da ima više stotina pa i nekoliko tisuća različitih interpretacija). Autor te, isprva koračnice za studentsku karnevalsku povorku, bio je tada nepoznati 17-godišnji Gerardo Hernán Matos Rodriguez, mladi student arhitekture. Prvi ju je izvodio orkestar Roberta Firpa, koji ju je iz koračnice promijenio u tango, u kavani "La Giralda" u Montevideu, glavnom gradu Urugvaja. Nove su riječi 1924. godine napisali Pascual Contursi i Enrique Pedro Maroni, a snimio ju je, nitko drugi nego, uz gitarsku pratnju, Carlos Gardel. Ova je verzija poznata i pod imenom "Si supieras".

Enrique Maroni Pascual Contursi

Naziv "La Cumparsita" dolazi od talijanske riječi "comparsa", što označava studentsku i karnevalsku povorku. U prvotnoj verziji "La Cumparsite" za koju je tekst napisao Gerardo Hernán Matos Rodriguez govori se o jadniku oko kojeg "korača povorka ništavila", a on se prisjeća dana bez osamljenosti. U drugoj verziji, za koju su tekst napisali Enrique Maroni i Pascual Contursi, radi se o klasičnoj ljubavnoj jadikovki ostavljenog muškarca, koji nikako ne može prežaliti draganu koja ga je ostavila.

Kako Contursi i Maroni nisu imali dopuštenje autora za promjenu teksta i imena pjesme, on ih je tužio na sudu, a parnica je okončana tek 1948. godine. U međuvremenu je i sam autor, 1926. godine, napisao novu liriku za ovu pjesmu. Ovu je verziju 1930. godine snimio tenor Tito Schipa, a 1945. godine Ángel Vargas sa orkestrom Ángela D'Agostina.

Ova najizvođenija i najpoznatija tango pjesma na svijetu, koja je postala ikona ovog žanra, za istraživača tanga Juana Carlosa Legida u njegovoj knjizi "La orilla oriental del tango" opisana je kao "istinski fenomen, za koji ne trebamo mnoštvo riječi da bi ga opisali, zbog toga jer izvire iz plačućih srca koja su dotaknuta jednostavnim i čistim tkivom njene melodije."

 

LA CUMPARSITA, riječi Gerardo Hernán Matos Rodriguez (1. od 5 kitica)

La Cumparsa

de miserias sin fin

desfila,

en torno de aquel ser enfermo,

que pronto ha de morir

de pena.

Por eso es que en su lecho

solloza acongojado,

recordando el pasado

que lo hace padecer.

Maškarada

beskonačni sajam ništavila

u mimohodu,

oko tog bolesnika,

koji bi svakog časa mogao umrijeti

od tuge.

U krevetu svom ležeći

on žalosno jeca,

prošlosti se sjećajući

od koje ne može pobjeći.

(prepjevao Nedeljko Šabarić)

 

 

LA CUMPARSITA (SI SUPIERAS), riječi Enrique Maroni i Pascual Contursi

Si supieras,

que aún dentro de mi alma,

conservo aquel carińo

que tuve para ti…

Quién sabe si supieras

que nunca te he olvidado

volviendo a tu pasado

te acordarás de mi…

Los amigos ya no vienen     

ni siquiera a visitarme,

nadie quierre consolarme

en mi aflicción…

Desde el día que te fuiste     

siento angustias en mi pecho,

decí, percanta, qué has hecho

de mi pobre corazón?           

Sin embargo,                                    

yo siempre te recuerdo

con el carińo santo                          

que tuve para ti.       

Y estás en todas partes,        

pedazo de mi vida,    

y aquellos ojos que fueron mi alegría

los busco por todas partes    

y no los puedo hallar.

Al cotorro abandonado        

ya ni el sol de la mańana                            

asoma por la ventana                                  

como cuando estabas vos,                            

y aquel perrito compańero,                         

que por tu ausencia no comía,                      

al verme solo el otro día                                

también me dejó…               

Kad bi znala,

da još u svojoj duši

čuvam svu ljubav

koju sam ti dao…

Tko zna, kad bi znala

da nikad te zaboravio nisam

možda bi na mene sad

mislila i ti…

Prijatelji mi više ne dolaze,

ne posjećuju me,

nitko me tješiti ne želi

u tuzi toj…

Od dana kad si otišla

osjećam u grudima samo jad,

reci, prokletnice, što učinila si

mome jadnom srcu tad?

Ipak,

još uvijek te se sjećam

s ljubavlju svetom

što samo tebi sam je dao.

Ti si mi ispod kože,

u svakom kutku mene,

no oči, koje su ti se uvijek radovale

sad uzalud te traže.

U moju napuštenu sobu

ni jutarnje sunce

ne proviruje kroz prozor

otkad ne otvaraš ga ti,

od kada te nema

do ničega mi nije,

samoća me izjeda

svi su dani isti.

                                                            (prepjevao Nedeljko Šabarić)